Srebrenica u ručnom prtljagu iliti O sramoti što smo ljudi*

"If the ethical moves us beyond bad conscience, it is because bad conscience is, after all, only a negative version of narcissism, and so also a form of narcissism."

Judith Butler (feat. Levinas), Precarious Life

"I meant to write about death, only life came breaking in as usual."

Virginia Woolf, Diary, 17 February 1922

Da se odmah dogovorimo, ja se ovde usuđujem da pišem o nečemu što me na svaki način prevazilazi  zato što mislim da postoji opasna tendencija sedenja u comfort-zoni i pričanja samo o stvarima za koje smo "kompetentni". Za Srebrenicu niko nije "kompetentan" i niko nikada neće ponuditi neko "objašnjenje" ili "rešenje" koje će nas osloboditi Srebrenice. Srebrenica je tu da ostane i zato je najbolje da ostane u onom delu naše svesti iz koga može da nam pomogne da uradimo nešto dobro. Ovaj tekst je moj pokušaj da Srebrenicu izvučem na takvo mesto.

Seljenje Srebrenice na Mars

Srebrenica se u (drugoj) Srbiji, čini mi se, olako prepušta "drugima" na dva kobna načina. Žaljenje za žrtvama se prepušta preživelim srebreničkim ženama, a odgovornost za to što se dogodilo se prepušta nekim_monstruoznim_bićima_koja_ne_poznajemo, predvođenim Ratkom_Mladićem_koga_takođe_ne_poznajemo. Jedine legitimne žrtve su tako postale neke ogorčene i zabrađene muslimanske žene koje žive u gradu u kome su pobijeni svi muškarci, ograđene zidom strašnog iskustva kome mi nemamo kako da pristupimo. Počinioci su pak neki bradati pijani kreteni koji su odvojili i pobili sve muškarce u jednom gradu (cap-cap; i još jednim slovima: одвојили и побили све мушкарце у једном граду - цап-цап) zato što im je Ratko tako rekao. I iako znamo ko nam je tu bliži i koga se gadimo, i jedni i drugi su strana i egzotična bića koja mi nikada ne bismo mogli biti.

Srebrenica preko Drine, za nama, pred nama i pored nas

Ovo dizanje ruku od učešća nije nikako iznenađujuće - mi_iz_Srbije imamo kompleksan zadatak postavljanja u odnosu na Srebrenicu. Nama s jedne strane treba braniti svoju zemlju u međunarodnom kontekstu, braniti je od uprošćene verzije rata, gde smo mi agresor i arhi-govedo (pre svega pred arhi-neinformisanom, ali zato osuđujućom Holandijom) jer, realno, Slobino neučestvovanje_u_sukobu jeste bilo stvarnost za 99% ljudi u Srbiji i taj Ratko i Radovan nikada nisu dobili mandat građana Srbije (tada zemlje u miru). Drugim rečima, naša zemlja ne sme biti kažnjavana zbog stvari koje su se dogodile, a njeni građani ih dobrim delom nisu bili svesni, niti zbog stvari oko kojih su neki od tih građana vatreno navijali nemajući pojma ko zapravo igra. Ne sme biti kažnjavana od strane Amerike i Evrope, koje su do guše u Avganistanu, Iraku i Libiji as we speak, ne sada i ne ovde. 
Ova odbrana od primitivne verzije odgovornosti je bitna ne zato što je naš posao da spiramo ljage sa sebe (predsedniče), već zato što nam treba sva radna memorija koju možemo da sakupimo da bismo  se suočili sa pravim etičkim zadatkom. Jer tek kada se izvučemo iz tupavog blame game-a koji nam nameću "civilizovane" nacije koje tako nešto nikad ne bi mogle i ne razumeju "kakvi su to ljudi", kada ispričamo priču jedne nacije koja je tokom tog rata uglavnom svakog jutra išla u školu i na posao i pokušavala da preživi, onda ćemo možda moći da pogledamo na Srebrenicu ne kao događaj na Marsu na koji smo mi slučajno ovlaš uticali, nego kao na zločin koji su neki stvarni ljudi počinili nad drugim  stvarnim ljudima, pri čemu su i jedni i drugi ljudi bili stravično slični ljudima koje poznajemo, volimo i jesmo.

Dakle, naša uloga je naizgled šizofrena jer se radi o dvema vrstama veza. Jedne su uzročno-posledične veze upotrebljive u međunarodnom pravu, veze sa onim što se realno dogodilo i od takvih nas treba braniti (kao državu, pojedinci svakako da treba da budu procesuirani). Druge su one ljudske veze koje nas povezuju sa svim drugim ljudima sa kojima nešto delimo, veze sa onim što je moglo biti i što još može biti. Tim drugim vezama je svako od nas, na pomalo različit način, neporecivo povezan sa Srebrenicom. To su znanja, informacije, meme, mogućnosti identifikacije i empatije. Te veze su tu da ostanu i upravo te veze nam omogućavaju da Srebrenicu ponesemo u budućnost, ne kao skelet u podrumu koji će nas proganjati samo u trenucima samooptuživanja i samonipodaštavanja, nego kao deo prošlosti sa kojim moramo naučiti da živimo i da ga integrišemo u ono što znamo o sebi. Drugim rečima, kao obavezni deo ručnog prtljaga.

Srebrenica u ručnom prtljagu

Srebrenicu treba poneti i nositi svuda sa sobom. Jasno mi je da zvuči kao da nemam poštovanja, ali bojim se da je desakralizacija deo tog procesa nošenja_svuda_sa_sobom. Srebrenica mora da prestane da bude samo stvar sahrana, parastosa i poslednje pribežište u ostrašćenim raspravama, Srebrenica mora da postane deo običnog života. Mi moramo da naučimo da živimo u svetu u kome se dogodila Srebrenica (i srpska sela  oko Srebrenice i Jasenovac i Ruanda i Aušvic), a ti i dalje imaš pravo da ideš u pozorište, pitaš se da li ti dupe izgleda veliko u tim pantalonama, smeješ se kad se neko saplete o koru od banane i zamišljaš seks sa ljudima iz samoposluge. Srebrenica mora da postane deo života jer moramo da naučimo da mislimo kompleksnu realnost u kojoj se dešavaju najdivnije i najstrašnije stvari i i jedne i druge su deo ljudskih mogućnosti.

Da bi se to postiglo, mislim da nam treba više perspektiva u odnosu na Srebrenicu, od kojih na ovom mestu specifično želim da zatražim za sebe (i tebe) dve perspektive, koje obe proizilaze iz ovih drugih, ljudskih i ličnih veza. (To što ih tražim ne znači da mi ih neko uskraćuje, samo mislim da nisu opcije u sadašnjem diskursu o Srebrenici.) Jedna je perspektiva ožalošćenog člana zajednice, druga je perspektiva člana zajednice koji se stidi zbog onoga što se dogodilo.

Da se odmah dogovorimo, osim što je u pitanju događaj koji se odvio među ljudima na kraju dvadesetog veka (i time već obavezuje), Srebrenica je za nas događaj koji se desio u familiji. Te žrtve i ti krvnici su prvo i pre svega bili kompletni i neponovljivi ljudi, ali su takođe i bili ljudi od kojih je svako govorio i mislio jezikom ovog teksta, znao šta je vegeta i ko su Lepa Brena i Ivo Andrić, i bar nekoliko viceva o Muji i Hasi. (A opet neko je umeo da ih priča, a neko nije, neko je voleo mirođiju, a neko nije, neko je znao ruski, neko nije znao da izgovori r, neko je mnogo voleo da peva, a nije umeo, neko je sanjao da postane poznati glumac, neko je možda verovao u paralelne univerzume, a neko je mnogo voleo da pegla jer ga je to smirivalo.) Srebrenica je u tom smislu tako nepodnošljivo naša da je nemoguće ne pripadati i zajednici koja žali žrtve i zajednici koja se stidi što je "izrodila" počinioce.

Kada kažem žaljenje, mislim na neotuđivo pravo svakog od nas da se identifikuje sa svakom žrtvom, zato što je to bio jedinstven i neponovljiv čovek, zato što bio živ i nešto je radio i mislio i mogao je i sada da bude živ i da nešto radi i misli. I u našem slučaju i zato što bismo mi to što radi i misli mogli da razumemo, zato što bi se oko nas protezao široki kulturni domen koji bi nas objedinjavao.

Kada kažem sramota, mislim pre svega na to da su ti počinioci takođe bili ljudi, da je bilo moguće da ljudi nešto tako izvedu, što će tako nešto od sada pa zauvek biti moguće. To je taj stid što smo ljudi. (O ovom stidu podeljenom na celu zajednicu pisali su Primo Levi, Giles Deleuze i Rosi Braidotti, od kojih sam mnogo naučio). I na tom mestu ima jedna mnogo bitna stvar - taj stid, ako je dobro shvaćen, postaje deo onoga što znamo o sebi i mora da nas podstiče na pozitivnu akciju. Upravo zato što masovno ubijanje nije neljudsko (jer životinje nemaju svoje Srebrenice), nego ljudsko i izbežno i zato što mi nemamo ama baš nikoga osim nas samih da nas zaštiti od nas samih. To onda postaje deo onoga što znači biti_čovek, zato što ne postoje neka superiorna bića koja su imuna na Srebrenice u odnosu na koja bismo se osećali manje vredni (iako sve pršti od bogatih kandidata za superiorna bića). Taj ljudski stid kao identitet jeste najbolji način da se Srebrenica ponese u budućnost.

U tom smislu, vreme je da naučimo da idemo kroz život sa ožiljcima i našim beskrajnim mogućnostima zadavanja i zadobijanja ožiljaka (koje počinju recimo kod svakog "Ja ne znam kakvi su to ljudi.", a završavaju se Srebrenicama). Em zato što su naši, em zato što ko misli da ih nema, taj nije dobro pogledao.

U tom smislu bih umesto zaključka voleo da podelim sa vama jednu sasvim malu i ličnu Srebrenicu_u_najavi, koja je možda jedina ratna priča koju imam.

Komšinica_Od_Preko_Puta i Unuk_Joj

Bilo je to negde početkom rata u Hrvatskoj. Moji su valjda bili na nekoj večeri i ostavili su me Komšinici_Od_Preko_Puta da me čuva, a tu je slučajno bio i Unuk_Joj. Recimo da sam ja imao devet godina, a Unuk_Joj negde trinaest. KOPP je imala negde oko sedamdeset godina, tri razreda osnovne škole i vrlo zanimljiv smisao za humor. Glasala je za Slobu jer  je "ona pre komunizma bila niko i ništa." UJ je bio mali dizelaš i išao je na karate. KOPP je zaglušujuće glasno slušala Dnevnikov_Ratni_Dodatak. Kad je UJ čuo o čemu se radi, odvukao me pred TV da gledamo zajedno.

Radilo se o Knindžama, novim superkomandosima Vojske SAO Krajine. I onda se desio dijalog koji je za mene obeležio ceo rat.

UJ /dere se/: Kni-kni-knindže da pobiju sve Hrvate! Kni-kni-knindže da pobiju sve Hrvate!

KOPP: Nemoj tako, sine, i to je neka majka rodila.

I tu je nekako sve - i sva banalnost zla (još vidim trinaestogodišnjeg UJ u trenerci, belim čarapama i plavim Fila papučama za po kući) i sva etička obaveza ovaploćena u svakom ljudskom životu. Razlog što nijedne Kni-kni-knindže ne treba da ubiju ama baš nijedne Hr-hr-hrvate nije u tome što je dvadesetprvi vek i pristojni smo ljudi, već u tome što su ti Hr-hr-hrvati uvek rođeni, jedinstveni i neponovljivi ljudi koji u sebi imaju sposobnost da započnu nešto novo, sposobnost na koju niko nema pravo da stavi tačku.

Ili, što bi rekla Hannah Arendt u "Vita Activa":

"The miracle that saves the world, the realm of human affairs, from its normal, ‘natural’ ruin is ultimately the fact of natality, in which the faculty of action is ontologically rooted. It is, in other words, the birth of new men and the new beginning, the action they are capable of by virtue of being born. Only the full experience of this capacity can bestow upon human affairs faith and hope."

"The fact that man is capable of action means that he is able to perform what is infinitely improbable. And this again is possible because each man is unique, so that with each birth something uniquely new comes into the world. With respect to this somebody who is unique it can be truly said that nobody was there before."

Ja se više ne sećam da li se razgovor tu završio. Što se mene tiče, on se nikad ne završava jer su i jedna i druga replika u njemu temeljni ljudski i civilizacijski stavovi (i ovde "ljudski" i "civilizacijski" ne treba mešati sa "dobrim", "etičnim" ili "OK"). I da bismo bili spremni na taj razgovor, mi moramo da ponesemo svu Srebrenicu koju možemo u svom prtljagu, a opet tako da nam ne popucaju koferi i ostave nas tamo gde smo. A pakovanje, slažem se, nije jednostavan posao, tim pre što dobar deo njega mora da završi svako za sebe. Pa i ti.

Marko Simonović

*Hvala dragoj Nikici za sve komentare na prethodne verzije ovog teksta i beskrajno dragocene diskusije. Sve preostale greške su moje.